Економска политика

Стање:

У Црној Гори као малој и неразвијеној земљи сваки иоле значајнији привредни субјект малтене је монополиста. У таквом систему увођење неолибералног модела развоја води у проблеме и диспаритете свих могућих врста.

Ослањањем на неолибералне економске принципе, Црна Гора је дошла у неповољну финансијско-економску позицију, која је резултирала енормним растом незапослености, структурном дебалансу, изостанку диверсификације тржишта, дефицитом платног биланса и неконтролисане задужености. Поред неотплативости дугова (који се финансирају додатним задуживањем), фокус на кредитно задужење за потрошњу у односу на производњу, кредитном експанзијом, банкарски сектор управља привредним системом, а финансирање буџетског дефицита даље доводи до повећања јавног дуга.

Рјешења:

  1. Промјена парадигме стратешког правца развоја земље.
    1. Отклон од неолибералног развојног модела базираног на актуелној идеји мале отворене економије, оријентисане искључиво ка трговини и услугама. Јачање улоге државе у регулисању привредних и економских токова.
      Велике развијене државе су почеле другима да намећу идеју слободне трговине тек онда када су достигле завидан ниво конкурентности који им је јамчио супериорну позицију. Црна Гора је сувише мала да би могла да буде конкурентна у тржишној утакмици креираној искључиво у складу са интересима великих играча.
    2. Борба за смањење спољног дуга је суштинска борба за црногорску независност.
      Кључни проблем Црне Горе је веома висок спољни дуг, настао услед околности да су и држава, и привреда, и грађани готово искључиво задужени код странаца. Овако трагичном стању економије нарочито је допринијела околност да је током приватизације направљена фатална грешка приликом распродаје не само привреде, већ и комплетног банкарског сектора. Висина црногорског дуга суштински није најбитнија - најбитније је ко тај дуг финансира. Када се дуг мора искључиво финансирати позајмицама из иностранства, држава губи контролу над својим финансијама и суверенитетом, што упућује да је судбина Црне Горе данас у рукама страних кредитора.
    3. Не прихватати по сваку цијену готове рецепте из вана и инстант решења, јер свака држава и привреда имају своје специфичности које треба пажљиво размотрити и у односу на њих правити стратегију развоја.
    4. Држава (осим кад није приморана) треба да се осмишљено задужује искључиво ради финансирања пројеката који су везани за креирање радних мјеста у производном и извозно оријенитасном сектору.
  2. Залагати се за стратегију развоја која ће максимално користити расположиве ресурсе - земљу, рад и капитал.
  3. Извршити ревизију свих одлука Савјета за приватизацију и Владе Црне Горе које се односе на приватизационе аранжмане.
  4. Сачинити Стратегију санације и економског развоја (документ којим се усаглашавају мјере и активности свих друштвених чинилаца у области економске политике).
  5. Најзначајнији друштвени и првредни циљ јесте повећање запослености и укупне активности становништва.
    • Све напоре усмјерити у правцу оживљавања реалног сектора привреде.
    • Држава мора да заузме проактиван приступ у креирању привредног амбијента.
    • Промовисати потребу очувања, заштите и контроле државе над стратешки важним нарочито извозно оријентисаним предузећима.
    • Реорганизација и очување постојећих напора у правцу (ако и гдје је то још могуће) ревитализације неких посрнулих гиганата.
      Црна Гора је мали систем, у којем треба пажљиво лоцирати потенцијалне шансе у сектору производње гдје држава мора да преузме активну улогу. Основна идеја је да би два или три привредна гиганта (попут Комбината Алуминијума у Подгорици) била сасвим довољна да око себе креирају читав ланац малих и средњих предузећа, како би мултипликативни ефекат био потпун.
  6. Обезбиједити тржиште за црногорске компаније.
    • Склопити аранжмане на билатералном нивоу са државама које су вољне да сарађују.
    • Припремити и понудити билатерални споразум са Русијом о финансијској подршци за изградњу производних погона у Црној Гори ради обнове традиционалних  индустријских грана.
    • Припремити и понудити трговински споразум са Кином. Од Кине такође затражити финансијску подршку за реиндустријализацију земље.
    • Од Њемачке затражити олакшице ради увоза индустријских машина и обнове високе индустријске технологије.
    • Показати иницијативу у правцу удруживања са државама из региона ради заједничког наступа на трећа тржишта.